Da li je princeza na zrnu graška zaista loše spavala zbog jedne maljušne kuglice, koja se nalazila ispod dvadeset dušeka, ili je to bilo zbog straha od visine?
Preterana obrada vestibularnog nadražaja je cela druga priča o poremećaju vestibularnog ulaza. Na linku Pokvarena ljuljaška možete pročitati uvod u današnju priču. Umesto signala koji ne ulazi u mozak na adekvatan način, za decu koja su osetljiva na kretanje, u ovom slučaju mozak dobija previše signala. Ti signali su toliko jaki i učestali, pa čak i mali pokreti mogu izgledati mnogo veći. U ekstremnijim slučajevima, kada su deca neverovatno uplašena od bilo kakvog pokreta, to se naziva gravitacijska nesigurnost jer se oni doslovno boje da napuste zemlju u bilo kom svojstvu. Silu teže, kojoj većina nas veruje, takvo dete doživljava kao osnovnu pretnju svog opstanka. Budući da nema unutrašnji osećaj za pouzdanost gravitacije, dete i najmanji pokret može doživeti burno kao skok s bandžija ili izbačaj u svemir. Mogu se osećati vrtoglavo, kao da padaju ili gube ravnotežu. Dete sa gravitacionom nesigurnošću voli da je blizu tla, da leži ili da sedi na podu, kruto fiksirajući svoje telo kako bi sprečilo svaku mogućnost pomeranja ujedno izbegavajući aktivnije fizičke zahteve. Takvo dete se prilično uznemiri kada je primorano na kretanje, pogotovo ako je to neočekivano. Niko to ne voli i zato se trude da ga izbegnu.
Neki od uobičajenih znakova za izbegavanje vestibularnog unosa su:
- Odbijanje deteta da sedne na ljuljašku
- Strah od naglih promena kretanja
- Nisu pristalice grubog igranja
- Oprezno hodanje niz stepenice
- Često neprijatno iskustvo može da im donese i samo gledanja drugog deteta koje se vrti u krug, iz razloga što im očni refleks nadražuje vestibularni sistem
- Deca sa vestibularnom osetljivošću, vrlo brzo osete vrtoglavicu ili mučninu tokom vožnje u kolima ili prilikom vožnje na ringišpilu
Veoma je važno da poštujemo detetove želje da ne učestvuje u tim aktivnostima, ali da im na pravilan i adekvatan način pomognemo da nauče kako da tolerišu vestibularni unos jednako je važno.
Kako pomoći deci da tolerišu vestibularni unos i aktivnosti?
- Počnite sa pokretima koji čuvaju stopala deteta na zemlji
- Razmislite o pozama joge
- Pokreti „Glava, ramena, kolena i stopala“ kao odlične polazne tačke da im se glava okrene
- Hodanje visećim mostom u parku ili uz pomoć roditelja po gredi
- Ljuljanje u ćebetu, dok mama i tata pridržavaju krajeve ćebeta i vrše ljuljanje napred- nazad pa levo – desno.
- Vožnja trotineta
- Izvođenje skoka kao žaba
- Skok po trambolini
Preduzmite male korake, dopuštajući im da se s vremenom ugodno osećaju. Kada koristite opremu za koju nisu sigurni, poput tramboline, velike lopte za pilates ili trotineta, držite čvrsto ruke na njihovim ramenima ili struku. Ovaj duboki pritisak koji im dajete će biti veoma uzemljiv i pomoći će im da se osećaju sigurnije. Dozvolite svom detetu da zna da ste tu da mu pomognete, i da u svakom trenutku oni mogu da vas obaveste da žele da prekinu aktivnost jer se osećaju uplašeno ili vrtoglavo.
Nikada ne prisiljavajte dete da sedne na ljuljašku, neka samo odluči da li će sesti. Dozvoliti mu da prestane sa ljuljanjem kada ono to poželi. Ako je vestibularni sistem deteta izuzetno reaktibilan (i ako mu kretanje nimalo ne prija), potrebno je modifikovati aktivnosti. Ako dete ne može da podnjese ljuljanje na ljuljašci sa igrališta, možda će mu prijati lagano ljuljuškanje u našem krilu uz puno telesnog oslonca. Najvažnije je da imate strpljenja, puno ljubavi i razumevanja dok pomažete vašoj deci da prevaziđu ovaj problem. Često je ovakvo stanje nezamislivo ljudima u detetovoj okolini, pa će se narugati njegovoj nelagodnosti i nadenuti mu desetine epiteta koji po njima opisuju nesigurno i uplašeno dete. Biti prost i primitivan nije nikakvo umeće, pružiti ruku i pomoći nekome da se oseti sigurno, toliko da će poželeti čak i da poleti je neprocenjivo.
Do čitanja, Nevena Đorđević
